Milo Bošković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Skoči na: navigacija, pretraga

MILO BOŠKOVIĆ
Datum rođenja:	20. oktobar 1911.
Mesto rođenja:	Gornji Brčeli, kod Bara, Kraljevina Crna Gora
Datum smrti:	21. septembar 1944.
Mesto smrti:	Jasenovac, NDH
Profesija:	ljekar
Član KPJ od:	1940.
Narodni heroj od:	27. novembra 1953.

Dr. Milo Bošković (1911–1944), lekar, učesnik NOB-a i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija [uredi]

Rođen je 20. oktobra 1911. godine u selu Gornji Brčeli, u Crmnici, kod Bara. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju na Cetinju. Medicinu je studirao u Bolonji, gde je i diplomirao 1937. godine. U Beograd je došao neposredno pred rat. Kao lekar se specijalizovao za parazitologiju i zaposlio se kao asistent Bakteriološkog instituta Veterinarskog fakulteta u Beogradu.

Najpre je bio simpatizer, a od 1940. godine i član Komunističke partije Jugoslavije. Jula 1941. godine je, po partijskom zadatku, zakupio kuću na Banjičkom vencu broj 12, u čijem je podrumu bila smeštena ilegalna štamparija CK KPJ, u kojoj su radili Branko Đonović i Slobodan Jović, narodni heroji. Radi konspiracije on je u kući otvorio lekarsku ordinaciju. Potom se formalno venčao sa, studentkinjom medicine i radnicom u štampariji, Zagorkom Zagom Jovanović, a Ljubicu Đonović, takođe jednom od radnica u štampariji, koju su predstavili kao kućnu pomoćnicu.

Početkom janura 1942. godine, Mila je tražila policija, pod sumnjom da je “engleski šijun”. Dok je policija ulazila u kuću, on je uspeo da se kroz plakar skloni u podrum, gde se nalazila štamparija. A Zaga i Ljubica su tada policiji dale objašnjenje da je Milo otišao kod svojih rođaka van Beograda.

Zbog njegove lične, kao i bezbednosti štamparije, Milo se jula 1942. godine, po partijskom zadatku, pod imenom domobranskog satnika Vinka Tomaševića, prebacio u Zagreb. Kada je stigao u Zagreb, 14. jula se sastao sa Ivankom Muačević-Nikoliš, da preko nje stupi u vezu sa partizanima na oslobođenoj teritoriji. Dok su šetali ulicom jedan ustaški policajac je prepoznao Ivanku i uhapsio ih.

U zatvoru su ga strahovito mučili i tukli. Izbili su mu sve prednje zube, a potom ga bacili sa drugog sprata, dvorišnog dela policijske zgrade. Iako s polomljenom nogom, Milo nije ništa priznao, ni o svoj delatnosti, ni o ilegalnoj štampariji CK KPJ u Beogradu. Pošto nisu dobili nikakvo priznanje, prebacili su ga u logor Stara Gradiška, a krajem decembra 1942. godine u Jasenovac. Zajedno sa nekoliko logoraša pripremao je bekstvo, ali su ih stražari otkrili. Posle ponovnog strašnog mučenja, Preki ustaški sud ga je osudio na smrt vešanjem.

Na dan izvršenja kazne, 21. septembra 1941. godine, na stratištu je istupio pred komandanta logora Dinka Šakića protestvujući zbog načina izvršenja kazne: “Ja sam sin Crne Gore, i protestvujem protiv ovakvog sramnog načina izvršenja smrtne osude. Kod nas se ljudi ubijaju iz puške“. Pošto je Šakić odlučio da mu ispuni “poslednju želju”, odbio je da okrene leđa i stavi crni povez.

Za narodnog heroja proglašen je 27. novembra 1953. godine.

Мило Бошковић

С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе, погледајте Мило Бошковић (професор) и Мило Бошковић (песник).

Мило Бошковић (Горњи Брчели, код Бара, 20. октобар 1911 — Јасеновац, 21. септембар 1944), лекар, учесник Народноослободилачка борбе и народни херој Југославије.

Рођен је 20. октобра 1911. године у селу Горњи Брчели, у Црмници, код Бара. Његов отац Иво радио је у Сједињеним Америчким Државама, а он је са мајком и браћом остао у Црној Гори. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију на Цетињу. Медицину је студирао у Болоњи, где је и дипломирао 1937. године. У Београд је дошао непосредно пред рат. Као лекар се специјализовао за паразитологију и запослио се као асистент Бактериолошког института Ветеринарског факултета у Београду.^[1]

Најпре је био симпатизер, а од 1940. године и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Јула 1941. године је, по партијском задатку, закупио кућу на Бањичком венцу број 12, у чијем је подруму била смештена илегална штампарија ЦК КПЈ, у којој су радили Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, народни хероји. Ради конспирације он је у кући отворио лекарску ординацију. Потом се формално венчао са, студенткињом медицине и радницом у штампарији, Загорком Загом Јовановић, а Љубицу Ђоновић, такође једну од радница у штампарији, представили су као кућну помоћницу.^[1]

Почетком јануара 1942. године, Мила је тражила полиција, под сумњом да је „енглески шпијун“. Док је полиција улазила у кућу, он је успео да се кроз плакар склони у подрум, где се налазила штампарија. А Зага и Љубица су тада полицији дале објашњење да је Мило отишао код својих рођака ван Београда.^[1]

Због његове личне, као и безбедности штампарије, Мило се јула 1942. године, по партијском задатку, са лажним исправама на име домобранског сатника Винка Томашевића, пребацио у Загреб. Када је стигао у Загреб, 14. јула се састао са Иванком Муачевић-Николиш, да преко ње ступи у везу са партизанима на ослобођеној територији. Док су шетали улицом један усташки полицајац је препознао Иванку и ухапсио их.^[1]

У затвору су га страховито мучили и тукли. Избили су му све предње зубе, а потом га бацили са другог спрата дворишног дела полицијске зграде. Иако с поломљеном ногом, Мило није ништа признао, ни о свој делатности, ни о илегалној штампарији у Београду. Пошто нису добили никакво признање, пребацили су га у логор Стара Градишка, а крајем децембра 1942. године у Јасеновац. Заједно са неколико логораша припремао је бекство, али су их стражари открили. После поновног страшног мучења, Преки усташки суд га је осудио на смрт вешањем.^[1]На дан извршења казне, 21. септембра 1944. године, на стратишту је иступио пред команданта логора Динка Шакића протестујући због начина извршења казне — Ја сам син Црне Горе, и протестујем против оваквог срамног начина извршења смртне осуде. Код нас се људи убијају из пушке. Пошто је Шакић одлучио да му испуни „последњу жељу“, одбио је да окрене леђа и стави црни повез.^[1]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.^[2]

Породица[уреди | уреди извор]

Мило Бошковић је имао двојицу млађе браће — Ђуру и Петра. Ђуро Бошковић (1914—1945) је био правник и револуционар, а учествовао је у Народноослободилачкој борби. Посебно се истакао за време битке на Сутјесци, 1943. године, а погинуо је после рата као официр ОЗНЕ у борби против остатака четничких група. Петар Бошковић (1931—2011) је био дипломата и амбасадор СФРЈ на Кипру, а 1999. године је у Загребу био сведок на суђењу команданту логора Јасеновац Динку Шакићу, који је тада био осуђен на 20 година затвора.^[3]