Vladimir-Vlado Lukin Popović-„Španac“
27.januara 1914. u crmničkom selu Brčeli, Opština Bar rodjen je Vladimir-Vlado Lukin Popović-„Španac“. Gimnaziju je završio na Cetinju a apsolvirao je na Medicinskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Član je SKOJ-a od 1930, a član KPJ od 1932. Jedan je od organizatora naprednog studentskog pokreta. U periodu 1935-1937. bio je član i sekretar Univerzitetskog komiteta KPJ. Predstavljao je Beogradski univerzitet na Svjetskom kongresu studenata- komunista i socijalista u Parizu 1937. Učesnik je Španskog gradjanskog rata, gdje je bio sekretar partijske organizacije Jugoslovena u 129 internacionalnoj brigadi i imao čin kapetana. Poslije poraza republikanske Španije uspio je da se 1939.izbavi iz koncentracionog logora u Francuskoj i vrati u Jugoslaviju. Ponovo je na dužnosti sekretara Univerzitetskog komiteta KPJ, zatim je član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju i instruktor CK KPJ u Crnoj Gori i Hrvatskoj. Član je Vojne komisije CK KPJ od njenog formiranja. Na V Zemaljskoj konferenciji KPJ izabran je za kandidata za člana CK KPJ. U vrijeme donošenja odluke o podizanju ustanka odredjen je za delegata CK KPJ i Vrhovnog štaba u Hrvatskoj, gdje je imenovan za sekretara Operativnog partijskog rukovodstva CK KP Hrvatske. Na savjetovanju u Stolicama septembra 1941. jedan je od dvojice delegata iz Hrvatske, a krajem 1941. preuzima funkciju sekretara CK KPH. Godine 1943. postavljen je za komesara III bosanskog korpusa, a potom za njegovog komandanta. Krajem rata bio je u Bugarskoj kao predstavnik Nacionalnog komiteta oslobodjenja Jugoslavije i CK KPJ. Bio je član Vrhovnog štaba NOV i POJ. Rat je završio u činu general-majora. Za narodnog heroja proglašen je 10.jula 1952.
Poslije rata bio je na raznim visokim rukovodećim dužnostima a najduže u diplomatiji kao ambasador u Sovjetskom Savezu, SAD i Kini. Umro je u Londonu 1.januara 1972.
Dom kulture u Baru nosi njegovo ime, a ispred Doma je njegova bista.
Из Википедије, слободне енциклопедије
.
ВЛАДО ПОПОВИЋ
Орден народног хероја
Датум рођења: 27. јануар 1914.
Место рођења: Горњи Брчели, код Бара, Краљевина Црна Гора
Датум смрти: 1. јануар 1972.
Место смрти: Лондон, Велика Британија
Професија:
Члан КПЈ од: 1932.
Народни херој од:
10. јула 1952.
Владимир Владо Поповић (1914-1972), шпански борац, друштвено-политички радник и народни херој Југославије.
Биографија [уреди]
Рођен је 27. јануара 1914. године у селу Горњи Брчели, код Бара. Потиче из сиромашне, али угледне сељчке породице. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију на Цетињу. Апсловирао је на Медицинском факултету у Београду.
Још у раној младости, укључио се у рад омладинског радничког покрета. Члан СКОЈ-а је постао 1930, а Комунистичке партија Југославије 1932. године. За време студија на Београдском универзитету је био једна од организатора и руководилаца револуционарног студентског покрета. У периоду од 1935. до 1937. године је био члан, а потом и секретар Универтитетског комитета КПЈ. Због револуционарне активности више пута је хапшен.
Учествовао је на Светском конгресу студента-комуниста у Паризу, 1937. године, као представник Београдског универзитета. После конгреса успео је да се преваци из Француске у Шпанију и приступи Републиканској армији. Прво се борио у батаљону “Димитров” 15. интернационалне бригаде, па у 129. интернационалној бригади, у којо је био секретар партијске организације Југословена. Имао је чин капетана шпанске републиканске армије.
После пораза Шпанске републике, заједно са другим интербригадистима, био је затворен у концентрационим логорима у Француској. Године 1939. успео је да побегне из логора и илегално се пребаци у Југославију. У Београду поново преузима дужност секретара Универзитетског комитета КПЈ, а убрзо постаје и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Касније је био инструктор ЦК КПЈ у Црној Гори и Далмацији. Учествовао је у раду Пете земаљске конференције КПЈ, одржане октобра 1940. године у Загребу.
На седници Политбироа ЦК КПЈ, 4. јула 1941. године у Београду, на којој је донета одлука по подизању општенародног устнака, Владо Поповић је одређен за делегата ЦК КПЈ при ЦК КП Хрватске. Учествовао је и на војно-политичком саветовању у Столицама, септембра 1941. године, када је изабран за члана Врховног штаба НОП одреда Југославије.
Поред функције делегата ЦК КПЈ, Владо је у Комунистичкој партији Хрватске обављао разне друге одговорне дужности. Од половине јула 1941. године био је секретар Оперативног руководства ЦК КПХ, а од пролећа 1942. био је секретар Бироа ЦК КПХ.
Средином 1943. године именован је за политичког комесара Трећег босанског корпуса НОВЈ. Када је 1944. године Коста Нађ, постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО Војводине, Владо преузима функцију команданта Трећег корпуса и добија чин генерал-мајора. У овом периоду корпус је водио борбе за ослобођење Босне и стварање услова за продор јединица НОВЈ у Србију. Новембра 1944. године Владо прелази на рад у централним органима нове Југославије, и ради у Врховном штабу НОВЈ и Централном комитету КПЈ.
После ослобођења Југославије радио је у дипломатској служби:
• 1945. године био је представник Демократске Федеративне Југославије при влади Отачаственог фронта Бугарске и представник ЦК КПЈ код ЦК Бугарске радничке партије,
• од 1945. до 1948. године амбасадор ФНРЈ у СССР-у,
• од 1948. до 1950. године први помоћник министра иностраних послова ФНРЈ,
• од 1950. до 1954. године амбасадор ФНРЈ у САД-у,
• од 1954. до 1955. године председник Одбора за иностране послове Народне скупштине ФНРЈ
• од 1955. до 1958. године први амбасадор ФНРЈ у НР Кини
• 1958. године изабран је за члана Савезног извршног већа и председника Одбора за економске односе са иностранством. Касније је био генерални скретар председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и члан Савета федерације.
Као дипломата учествовао је на великом броју међународних, регионалних и других скупова. Био је члан југословенске делегације на Париској мировној конференцији, 1946. године. Учествовао је на више заседања Организације уједињених нација, у периоду од 1946. до 1955. године; на Другом самиту несврстаних земаља у Каиру, октобра 1964. и на низу састанака дипломатских представника Југославије са представницима других земаља и организација.
За члана Централног комитета КПЈ биран је на Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу, а на Деветом конгресу СКЈ, одржаном марта 1969. године у Београду изабран је за члана Председништва СКЈ.
Умро је 1. јануара 1972. године у Лондону, а сахрањен је у Београд у алеји великана на Новом гробљу.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и низа других југословенских и иностраних одликовања. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1952. године.